Mislio sam da razumijem. Gledao sam u duboku vodu i nisam vidio ništa doli mutnog dna. Nadaleko preda mnom razlio se mulj, žabokrečina i ovili se oko svake mladice šaša koja je rasla blizu.

Mislio sam da ću vidjeti kad dođe vrijeme, ali onda su se i magle spustile na moje vjeđe. Siva vatena presvlaka lebdjela je zrakom i sakrivala pogled predamnom.

Mislio sam da ću čuti kad me zazovu, ali oko mene je carevala duboka i teška tišina u kojoj se nije čulo više ništa osim odjeka mojih misli. Ponekad i moga glasa.

 

Mislio sam da ovako neće izgledati početak mog novog života kad sam zakoračio u život za kojim sam žudio. Obećali su mi sreću, hvalospjeve, neobjašnjivu lakoću življenja ako zadovoljim sve postavljene kriterije, i to sam učinio, zbilja!

Očarale su me svojim pjesmama o moći i sada kada imam moć, nema nikoga oko mene.

Očarale su me svojim riječima o važnosti i sada kada sam važan, vidim da sam važan samo sebi.

Očarale su me svojim varkama o bogatstvu i sada kad ga imam moj se predivni vrt pretvorio u močvarnu žabokrečinu sakrivenu u magli.

 

Hladno mi je. I sam sam. Ruke su mi slabe, i noge isto. Hodam slabo, jer ne vidim. Nekad sam tako dobro vidio, vidio sam svoju budućnost. Bila je sjajna i obećavala je. I ja sam grabio ne stremivši ni za što. Sve je bilo moje. Ostavljao sam sve iza sebe i nisam se osvrtao na zvukove koji su se čuli. A čulo se mnogo molim te! Čulo se mnogo pomozi mi! Stani! Pričekaj me! Razumij! Osjeti to!

Čulo se, ali ja nisam slušao ništa.

 

Mislio sam da razumijem, da. A razumio sam samo sebe.

I onda su došle one: Moć, Važnost i Pohlepa da mi daju sve što trebam. Uzeo sam, a one me povukoše u svoj mrak.

 

I evo me u samoći – kako sam oduvijek i htio. Doduše nisam razumio da ovo dolazi nakon što sebe stavim na tron.

I sad znam da nisam razumio ništa.